– Reci kako me voliš.
– Hoću.
– Reci.
– Volim te na suncu. I volim te u senci. Volim te u šeširu. I volim te u žaketu. Kad vetar duva napolju. I kad si na banketu. U zovama u brezama, kraj maline i klena. I kada spavaš. I kad radiš povijena. Volim te kad jaje lepo mutiš. Volim te čak i kad kašiku ispustiš. I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice. I od početka. I kad kosu svoju češljem lepo deliš.
I u opasnosti. I kad se veseliš. Na moru. U gorama. U kaljačama. Bosu. Danas. Juče. I sutra. I danju i noću. I u proleće kad dolaze nam laste.
– A leti kako me voliš?
– Kao srž leta, zna se.

– A da li me voliš u jesenje dane.
– Čak i onda kad gubiš kišobrane.

– A kada se zimi posrebre prozori.
– Zimi te volim ko vatru kad veselo gori. Blizu tvoga srca. I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg. I vrane na snegu.

Konstantin Galcinjski