(...)

Већ годинама знам да нестајемо заједно; 
Ти прогорена звездом мога сећања, изван које
Све мање те има, ја лепо растурен у теби,
У свим поподневима, у свим собама, у свим данима,
У свему што пуни те полако, као песак
Постељу реке; и тај наш тренутак
Траје дуже од туђе смрти.

Иван В. Лалић: ЉУБАВ