" Nema potrebe za kataklizmom da bismo već danas voleli život. Dovoljno je pomisliti da smo ništa drugo do obična ljudska bića i da nas smrt može dočekati ukoliko večeras. "

Marsel Prust

by Marc Chagall, Self-Portrait With Seven Fingers, 1913.

Drezden, Njemacka

1. Hofkirche i Opera
2. Brulske terase
3. Procesija princeva

Still Life with Lemon - Felice Casorati 1937.

Urazumite se najzad. Treba da živite, treba da naučite da se smejete. Treba da naučite da slušate prokletu radio-muziku života, treba da cenite duh koji njome provejava, da se smejete čitavom rusvaju u njoj.

H.Hesse

A šta je to – ljubav?
Kad gledaš u zvezde bez razloga
i kad podeliš žvaku
i kad pokloniš cvet
i ustupiš ljuljašku u parkiću
kada je na tebe red da se ljuljaš!
Kad onome koga voliš daš jedan griz
i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje
i kad mu das jedan liz!
Kad nacrtaš srce
i unutra upišeš vaša dva imena.
Ako to nije ljubav,
ja onda stvarno ne znam šta je !

Momo Kapor

Pećina Chiba, Japan

Izmišljam svet, drugo izdanje,
drugo, dopunjeno izdanje

Wisława Szymborska

Bouquet of Flowers in a Vase by Vincent van Gogh 1890.

Volim onu ljubav što se dijeli
između poljupca, kreveta i kruha;
ljubav što može biti vječna
a i prolazna može biti.
Ljubav što se želi odvojiti
da bi ponovo voljeti mogla.
Ljubav Bogom dana što se primiče
Ljubav Bogom dana što odlazi.

Neruda heart emoticon

Yayoi Kusama - Seeking the Beautiful Eyes, 2012.

Čuvajte ljubav u srcu.
Život bez nje mračni je vrt bez sunca,
s mrtvim i osušenim cvećem.
Svest da volimo i da smo voljeni
unosi toplinu i bogatstvo u život kao ništa drugo na svetu.

Oscar Wilde

"U prolazu smo svi,
svakom se vrijeme isto troši,
svakom je dan bogom dan,
netko će ljubit, a netko ostat sam."

Masimo

Durdle Door, Dorset, Engleska

Porta Catania, 15th c. - Taormina, Sicily, Italy

Villafranca de la Sierra - by Benjamin Palencia

Sećanje vremena
puno je mačeva i brodovlja
i praha carstava
i šapata heksametara
i plemenitih bojnih konja
i vreve i Šekspira.
Ja volim da se sećam onog poljupca
kojim si me poljubila na Islandu.


Jorge Luis Borges

" JA NE VOLIM "

Ja ne volim fatalni ishod,
Od života se nikad ne umaram,
Ja ne volim nijedno godišnje doba
Kad svoje pjesme ne pjevam.

Ja ne volim otvoreni cinizam
I ne vjerujem u zanos, i još
Ja ne volim kad mi neko čita pisma
Gledajući preko mog ramena.

Ja ne volim ništa polovično,
Ili kad neko prekida riječ.
Ja ne volim kad pucaju u leđa
Ili iz neposredne blizine.

Ja mrzim ‘verzije događaja’,
I crva sumnje, i žalac slave,
I kad se ide namjerno uz dlaku,
Ili namjerno željezom po staklu.

Ja ne volim oholo samopouzdanje
Više nego kad kočnice otkažu.
Žalim što je ‘čast’ zaboravljena riječ,
I što se cijeni ogovaranje iza leđa.

Kada ugledam slomljena krila,
Tad nisam tužan, a nije ni čudo:
Ja ne volim ni nasilje ni slabost,
Samo mi je žao razapetog Hrista.

Ja ne volim ni sebe kad sam kukavica,
I ne mogu podnijeti kad nevine tuku.
Ja ne volim kad mi zaviruju u dušu,
A još manje kad u nju pljuju.

Ja ne volim ni cirkuske arene,
Gdje se milion mijenja za rublju,
Iako su pred nama velike promjene,
Ja to nikada voljeti neću!

Vladimir Visocki

Sleeping Beauty by Erte 1892. - 1990.

Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina.

B. Pekić

Scene from Torneträsk, by Helmer Osslund 1918.

Ukor

Gde si dušo, gde si 'rano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio? 
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja osta' sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

Branko Radičević

Cappadocia, Turkiye

I važno je i ovo, važnije od najprečeg kad se toliko lepote u sebi čuva i ima umeti da niko ne zna bar komadić tog nečeg spakovati u pismo i razaslati svima. Tako će vek tvoj biti manje plesniv i zao. Sa manje briga, samoće, plača, straha i tuge. I svaki put kad budeš komadić sebe dao ličiće svet na tebe više nego na druge.

Miroslav Antić

- I PATNJA JE PROLAZNA - Herman Hesse

 "Tako je to: prolazi i ono sto je tužno,
i bolovi i očajanja prolaze,
baš kao i radosti,
promiru, ublede, izgube dubinu i vrednost.
I najzad dođe vreme
kad se čovek više ne može setiti
šta je to bilo što ga je nekad toliko bolelo.
I bolovi precvetaju i venu...
Ništa nije postojano, pa ni patnja." 

''…malko dobre samoće koja me ne odvaja od ljudi i sveta, nego me podstiče da mirno mislim i da bolje vidim i ljude i svet.''

I. Andrić

 Ne udaraj nas odveć, Gospode i ne daj nam teret iznad naše snage, da nam se ne pomrači sjaj Tvoj i da se zlo ne začauri nad nama...


Ex Ponto,  Ivo Andric

"Ne trudi se,bez razloga te volim."

D.Radović

" Voljeću te kao potrebu koju sam sam sebi stvorio, čuvaću te kao talisman protiv svih životnih uroka, poput divljaka, stajaćeš oko mene kao zid, iznad mene kao krov, oko mene kao toplina. "

Mesa Selimovic

" Za mene postoje samo putovanja stazama koje imaju srce,bilo kojom stazom koja ima srce.Njima putujem i jedini vredni izazov je da ih pronađem čitavom njihovom dužinom.
I tako putujem-I gledam,gledam bez vazduha. "


Karlos Kastaneda

" Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav? "

Momo Kapor

Od početka ja ne bijah k'o drugi,
ja ni voljeti nisam znao k'o drugi,
duša mi nije htjela
strasti iz skupnog primati vrela.
Iz istog vrutka nisam jad pio,
u istom tonu mlad, budio nisam srca plam,
i sve što voljeh, ja voljeh sam.

E. A. Poe

Pont Neuf, Paris 1972 - Pierre-Auguste Renoir

Ne mogu ni da zaspim,
a ni da se probudim.
Jedino tebe nema,
a samo ti postojiš.
Ljepše je biti pjesma nego pjesnik,
a biti ti,
više od oboje.

M. Bećković

Osećam, poludeću proleća ovog
zbog neke daleke lepote.

D.Maksimović

Da ostanemo ovo što smo. Sutra. I uvijek. Djeca. Ne veliki, ne odrasli. Da se ne zavlačimo svako u svoju ljusku, da jedno drugom ne dopustimo da budemo ono što nismo, da ne gledamo vučijim očima i da se uvijek prepoznamo kada se sretnemo.

Meša Selimović

by Emil Nolde - Autumn, Evening 1924.

Kada više ne možemo da mijenjamo situaciju, izazvani smo da mijenjemo sebe.

Viktor Frenkl

Da bi neko postao zvijezda na nebu, dobro treba da zagrize zemlju.

BORISLAV PEKIĆ

Ne birajmo načine
Rastimo
Do vetra
Do krova
Do ljubavi...

Lj. Ršumović

by August Macke - Fashion Store

Kolmar , Francuska

Po povratku na mansardu:

1˚ Prepisati spisak stanara;
2˚ Raspitati se kod nastojnice o svakom ponaosob;
3˚ Kupiti Sanji čokoladu (sa lešnikom), pomorandže;
4˚ Zbližiti se sa stanarima;
5˚ Sići sa zvezde.

Danilo Kis

„Odakle meni glupa navika da ti nikad ne kažem da te volim, 
samo zbog toga što znam da znaš, 
a meni je teško te reči da izgovorim.“

Decu volite naročito.
Ona žive da bi nas radovala,
radi čišćenja naših srca,
kao neki putokaz .

Fjodor Dostojevski

Niko nam ne može oduzeti naše pravo da uvek stvari vidimo na lepši način.

Isidora Bjelica

Umoran sam. Otišao bih nekud daleko i ne bih se osvrnuo. Otišao bih nekuda u žuto lišće, ko zna kuda; a kad bi neko plakao za mnom, ja bih napisao kartu: „Zbogom, idem da ozdravim.“

Dnevnik o Čarnojeviću

by John Sloan- Sunflowers on Rocky Neck 1914

by Pablo Picasso

"Ponekad ljudi ne žele čuti istinu, jer ne žele da njihove iluzije budu uništene." 
Friedrich Nietzsche

"Samo plivati! 
Isplivati iz hladne vode i okrenuti leđa svemu, i 
maštanjima o onom što je bilo, i čega nema, i 
što bi trebalo da bude, i ovoj obali i ovom životu. 
Plivati i isplivati..."
Ivo Andrić

"... i zapamti, svaki tren, svake noći u kojem nemam tebe, sve te noći u kojima sam daleko od tebe, u kojima me nisi htela, zadaju mi bol, a toj je muci jednaka spoznaja da su to trenuci i noći izgubljeni, izgubljeni, izgubljeni zauvek."

Jack London

Koloseum u Rimu

" ..frtalj 'leba, metar neba 
i pun šešir sna..."

" Ej, Toso, Toso, crni druze, zar kod toliko miseva u mlinu ti ipak izjede moju slaninu ? "

B. Copic

by Arthur Bowen Davies - Dances c.1915

" U deci se obnavlja i čisti reka čovečanstva. "

The Woods by Auguste Herbin - circa 1902.

Вислава Шимборска: СРЕЋНА ЉУБАВ

Срећна љубав. Је ли то нормално,
је ли то озбиљно, је ли то корисно –
шта свет има од двоје људи,
који не виде свет?

Уздизани једно од стране другог без икакве заслуге,
једни у милион, али уверени
да се тако морало десити – као награда за шта – ни за шта;
светлост однекуд пада –
зашто баш на њих, а не на друге?

Да ли то праведност вређа? Да.
Да ли, брижљиво нагомилаване принципе нарушава,
руши морал у провалију? Нарушава и руши.
Погледајте те срећнике:
кад би се бар мало маскирали,
правили се потиштени, бодрећи тиме пријатеље!

Чујете ли како се смеју – увредљиво.
Каквим језиком говоре – наизглед разумљивим.
А те њихове церемоније, измотавања,
тобожње обавезе једног према другом –
то личи на заверу иза леђа човечанства!

Тешко је чак и рећи до чега би дошло
кад би се њихов пример могао опонашати.
На шта би могле рачунати религије, поезије,
шта би се памтило, шта би се осуђивало,
ко би хтео остати у кругу.
Срећна љубав. Је ли то нормално?
Такт и разборитост налажу да се о њој ћути
као о скандалу из виших кругова.
Дивна дечица рађају се без њене помоћи.
Никад не би успела да насели земљу,
јер се дешава врло ретко.

Нека људи који не познају срећну љубав
тврде да нигде нема срећне љубави.

С том вером лакше ће им бити и да живе и умиру.

Svako ko je srećan, usrećiće još nekoga.

Ana Frank

George Bellows (1882-1925) Autumn Hills, October 1912.

Muziku u duši i svemir može da čuje. 

Lao Ce

Uzivajte ! :)

Jer će uvek posle jedne kiše biti nama jedno lepo Sunce.
Posle lošeg mora doći dobro,jer nikad nam ništa gore
nije bilo iza najgoreg.

Mika Antic

Indijska poslovica

Reke ne piju svoju vodu; drveće ne jede svoje plodove; oblaci ne gutaju svoju kišu. Sve što je veliko, uvek je na korist drugih. 

Borisav Stankovic " Uvela ruza "

Opet sam te snivao!
Kako žalim što san ode, te i ti s njime!
Kako bih volio da to ne bješe san,
san i ništa više.
Ali, hvala snu. 
Slađe je snivati nego li zbilju gledati
i gubiti se od navrlih osjećaja, uspomena,
i teška, hladna, samotna života.

Svi znaju bolje od vas šta je za vas bolje.

Momo Kapor

Arthur Dove - Morning Sun 1935.

Lutah usamljen sve do jučer,
željan da poletim,
ustrašen od leta.
A onda netko kao što si ti
sretne nekog kao što sam ja.
I ništa ne bi isto.

P. Malkoč

William Wordsworth,SJAJ U TRAVI

Sada, kada ništa na svijetu na može vratiti dane prohujalog ljeta,
naš sjaj u travi i blještavost svijeta,
ne treba tugovati
već tražiti snage u onom što je ostalo
i s tim živjeti.
Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava,
zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svađali i
da smo bili krivi.
Požurimo s danima i danima što će doći
požurimo sa shvaćanjima,
sa svim što me odvaja od tebe.
Jednom ćeš se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali i gazili ...
Ali tvoje ruke bit će prekratke,
a noge premorene da se vratiš ... bit će kasno.
Možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života
i neizrećene tajne,
htjet ćemo jedno drugom reći,
al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedan drugome moći dati.
Zaboravit ću oči
i neću promatrati zvijezde
koje me na tebe neobično podsjećaju.
Ne boj se, jednom ćeš se zaljubiti,
al' ljubit ćeš zato što će te nešto na toj ženi
podsjećati na mene.
Ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam!
Život je borba - nastoj pobijediti,
ali ako izgubiš - ne smiješ tugovati.
Cilj života je ljubav - a ona traži žrtve.
Bio si moje veliko proljeće,
uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti
,koje ću se sjećati.
Osjećat ću tugu jer sam tebe voljela,
bit će to ironija tuge ...
Nestat će sjaja u travi,
nestat će veličanstvenost svijeta.
Ostat će samo blijeda slika onoga što je prošlo.

Branko Ćopić: Pismo Ziji Dizdareviću

 

" Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu.

 

Kasna je noć i meni se ne spava. U ovo gluho doba razgovara se samo s duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te je zadesio u logoru Jasenovac.

 

Pišem, dragi Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kome još putuje kuga s kosom.

 

U svojim noćima s najviše mjesečine, ti si naslutio tu apokaliptičnu neman s kosom smrti i progovorio si o njoj kroz usta svoga junaka Brke. Jednog dana ti se je i vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora.

 

Tih istih godina, ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali, evo, ima neko doba kako me, za mojim radnim stolom, osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudskom liku? Jesu li slični onima koji su tebe odveli? Ili braća onih pred kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice?

 

Kako li smo nekada, zajedno, dječački, lirski zaneseni, tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono praskozorje kad ga odvode, bespovratno, pustim ulicama Granade.

 

Bio sam, skorih dana, i u Granadi, gledao sa brijega osunčan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu odveli. Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice šaputao Lorkine riječi pune jeze: “Crni su im konji, crne potkovice.” Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojim rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim dječacima. Gnjuram se u dim rata i nalazim surove bojovnike: golubijeg srca. Prije nego me odvedu žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijali u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj barjak. Rušio se za njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.

 

 

Eto, o tome bih, Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislio i da se u ovome poslu ne može izmišljati, a pogotovu ne dobri ljudi i sveti bojovnici.

 

Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice s ljudskim licem. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovome stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata.

 

Neka, Zijo… Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone.

 

Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna moja starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš…"

Sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svjetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

Neruda

by Vincent van Gogh - Public Garden with Couple and Blue Fir Tree 1888.

O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeći od sebe.
Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz šume,
razgrnula livadi nedra.
U život bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pružala.
Sa strašću bih se požurila:
da vidim u životu kako je,
duša nečija ako je
za radost stvorena.

Desanka Maksimović

Dablin

Ono što ste sanjali bio je san. A ovo je sada java - lepi, blagi, vedri, topli, sunčani dan. Danas bi vam moglo biti lepo i dobro. Ako hoćete. Ako nećete, daleko vam lepa kuća.

D. Radovic

Firenca

" Kako Ana rešava ukrštene reči "

Kakve su njene namere, 

kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima,li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al,
znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad
Ana
plače!
(o ne lažem vas)-
to je lepše
od voća!
Od
kiše!
Od...
rakova na žaru!
Od...
čega god hoćete!
Od ptice u galopu!-
pa nisam ja valjda vica radi
prokocko celu Evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
naaajvecem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana,
zapalio bih i svoje kosti.

Kad ladju crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dodje!
Kad ljubi proleterske vodje!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Decka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram Dunav, il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog
Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li
Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i Englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj naj naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A mani izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmladji konj:
u jednoj ruci drzi svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka
reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada
nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana,
naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I
dddok je tttako
ooo opasnu
ddddrzim u zzzz zagrljaju
rrr reči se
reči se
sssssame rrrrrr
resavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene ozivljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?

Brana Petrovic (1937 - 2002)

Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem.

M.M.Antic

Ljudske misli su kao sobe. Ima tu raskošnih dvorana, ima tavanskih ćumeza. Ima ih sunčanih i sumračnih. Neke gledaju na reku i nebo, a neke na svetlarnik ili podrum. Reči u njima su kao stvari i mogu se premestiti iz sobe u sobu. Misli u nama, zapravo te odaje u nama, nanizane u dvorce ili kasarne, mogu biti tuđa obitavališta u kojima ste podstanar. Ponekad, naročito noću, naiđemo na zabravljene izlaze iz tih soba i ne možemo da ih napustimo. Zatočeni smo u njih kao u tamnice dok nas snovi ne izbave i ne puste napolje.

Milorad Pavić

Emil Nolde - Drifting Clouds

" Kad god pomislim - vise ne ide -
podjem na dugu setnju, kroz 
sumu, po zelenoj livadi, uzduz 
rijecne obale, I - gle - stvarno 
opet ide.....! "

A. L. Balling 

DUŠKO RADOVIĆ: PRIČA O MALOM ĐURI

Maloj deci je dosadno. Protiv dečje dosade izmišljene su igračke. Jedna igračka su makaze. Makazama se mogu seći: knjige, haljine i prsti. Druga igračka je čekić. Čekićem se mogu kucati: ekseri, zidovi i takodje prsti. Treća igračka su šibice. Šibicama se mogu izgoreti: haljine, prostirke i opet prsti. Deca su mala, a prsti su najmanji. Bio je tako jednom jedan prst i zvao se Đura. Imao je mnogo braće. Jednom su braća povela Đuru u fioku. Đura je išao poslednji i prikleštio je nokat. Drugi put su ga vodili u rernu. Da vide da li je vruće. I Đura se ispekao. Treći put igrali su se iglom. Svi su se izmakli, a Đura se izbo. Đuro, Đuro, nisi ti valjda najgori prst? Jeste! Kad treba da se čačka nos – hajde ti, Đuro. Kad treba u hladnu vodu – guraj Đuru. A kad treba zamočiti dva prsta u pekmez, onda su to neki drugi prsti a ne Đura. Tog Đuru imaju sva deca. To je onaj peti, najmanji.

Ali, izvinite, što se vi brinete kakvi ste u očima drugih ljudi i šta se o vama misli i zna? Kao da je to važno? Važno je koliko čovjek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.

Ivo Andrić

“Onaj koji u životu ima svoje zašto može da preživi bilo koje kako. “

Nice

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te na nekoj stanici
kad negde daleko zaspu talasi...

Pablo Neruda