Citamo se bez reci.
Bez straha do trenutka
kada ostajemo sami.
Pricamo o ljubavi,
o tajnama prirode,
o nama bivsima,
otvaramo se recima
kao knjige na stranicama
koje smo najcesce citali.
Radujemo se radosti
sto mozemo razmenjivati
reci kao darove.
Malo li smo sami
postajemo drugi,
oni sto stvarno jesmo
i govorimo:
probudi me sutra ranije,
pricaj mi nesto obicno,
kao da ce upravo kisa.
Volim onu u tebi
koju nikome ne pokazujes.
Нема коментара:
Постави коментар