Ne postoji druga stvarnost sem one koje imamo u sebi samima. Stoga većina ljudi živi tako nestvarno; slike izvan sebe smatraju za stvarnost, a svoj vlastiti svet u sebi ne puštaju nikako da dođe do reči.

(Herman Hese)

Ona je daleko.
Sanjam da me sanja. Noć je. Izgubljena
I prazna je ruka, ako nije njena.
Nož pripada rani, uže svome vratu,
Raširene ruke – kazaljke na satu.
Izgubljena ptica,
pripada li jatu?

(Zvonimir Golob)

“Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom nreperstanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno. Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da nipta ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?” 
― Momo Kapor, Beleške jedne Ane

“Profesor, naime, nije bio sklon da deli mišljenje humanista kako ljubav oplemenjuje. Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostaju ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali...” 
― Momo Kapor, Una

"Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac.

Momo Kapor, Una

Deca kad se vole

Deca kad se vole
ljube se stojeći
po kapijama noći
dok prolaznici ukazuju prstom na njih.

Ali decu kad se vole
Baš briga
da l' ih ko vidi
jer tu su samo njihove senke
treperave u noći
koje izazivaju kod prolaznika
bes,
prezir,
smeh
i zavist.

Deca kad se vole
nisu ovde ni za koga.
Tada su dalje odavde
nego što je noć,
i mnogo dalje
nego što je dan.
Ona su
u zaslepljujućoj svetlosti
prve ljubavi.

Z. Prever

Ko je?

Niko.
To samo kuca srce moje
vrlo jako
zbog tebe,...

Z. Prever